INTERVJU – Brankica Mihajlović: Bol je bio neizdrživ, u januaru sam pomislila da je kraj...

Koliko nam je samo nedostajala Brankica Mihajlović... Čula se ova rečenica u poslednjih godinu dana sa svih strana bezbroj puta. Reprezentacija je u trenutku kada je trebalo da napadne jedino zlato koje nema u kolekciji morala da se suoči sa težom povredom jednog od najvažnijih aduta. Otišla je na Olimpijske igre, ali je najveći deo takmičenja provela u delu za rezerve. Posle toga je odlučila da ne bude deo tima na Evropskom prvenstvu... Olimpijska bronza i evropsko srebro nisu loš rezultat. Daleko od toga. Ali, sa Brankicom u sastavu verovalo se da Srbija može do još dva zlata.

Ona je sada ponovo deo nacionalnog tima. Sa prepoznatljivim osmehom, neobičnom harizmom i jakim udarcem. Možda je malo nedostajalo da više i ne zakorači na teren, ali njen borbeni karakter to nije dozvolio. Još nije došlo vreme za kraj.

„Svi su upućeni u moju priču, sve što se dešavalo, u centru sam pažnje iako ne volim da budem. Već dve godine vučem tu povredu koju ne mogu ni da definišem. Imam problem, povezano je više sitnih detalja, pa je komplikovano. Svi se trude da mi pomognu da se vratim, ja to najviše želim. Radimo svi zajedno i mislim da će na kraju da ispadne kako treba“, ispričala je Brankica Mihajlović na početku razgovora za Mozzart Sport.

Iskusna igračica je u nedelju sa ekipom otputovala u Ankaru, gde Srbiju očekuje prvi vikend u ovogodišnjem izdanju Lige nacija. Naš tim će u sredu od 14.30 odigrati prvu utakmicu protiv Belgije.

„Tu sam sada, treniram bez pravljenja planova. Nisam euforična, a nisam ni skeptik, nego realna stojim čvrsto na zemlji. Svaki novi trening služi da vidimo gde sam. Cilj je naravno da najspremnija budem na Svetskom prvenstvu. Pokušavamo da svaki dan bude bolje“.

(©Starsport)

Proživela je Brankica teške trenutke u bliskoj prošlosti, ali za neke stvari kao iz topa prihvata odgovornost...

„Trebalo je ranije da stanem, da se oporavim, rešim problem... Ali, znate kako mi sportisti razmišljamo – samo još ovo takmičenje pa ću onda. Telo mi je govorilo da treba da se zaustavim, ali ja sam gurala napred. Da sam poslušala verovatno sad ne bih imala toliko problema, ali bože moj. Neka bude za nauk. Ranije sam povređivala i zglob, prst – to je i moglo da se trpi. Sad je neka drugačija vrsta bola, kada treba da odsmečiram loptu, sa leđa se spušta niz nogu i ide sve do stopala. Prolazi neka struja i to je stvarno neizdrživo“.

Santareli poveo odbojkašice na prvi vikend Lige nacija u Ankari

Prethodnu sezonu trebalo je da odigra za italijansku Moncu, međutim na terenu je provela veoma malo vremena.

„I oni su pokušavali da mi pomognu. Trenirala sam koliko sam mogla, odigrala i neku utakmicu. Primala injekcije, išla na terapije, ali to nije bilo neko rešenje... Sad da li je meni trebala neka pauza ili šta – to ne znam ni sama. Nisam više sebe mogla da mučim, nije bilo potrebe za tim. U januaru samo se rastali na miran način, bez ikakvih problema. To je negde i bila moja želja i mislim da je odluka prava“.

Bio je to težak trenutak za srpsku odbojkašicu.

„Pomislila sam tada da je kraj... Rekla sam da više neću da igram sa tim bolom, koji je neizdrživ. Da li će neko da me shvati ili ne, ne ulazim u to. Ja najbolje znam šta sam trpela i shvatila sam da sa takvim opterećenjem ne mogu više da igram, posebno ne na tom nekom vrhunskom nivou. To je bilo nemoguće“.

Pozdravila se sa saigračicama, trenerom i krenula put Srbije.

„Krajem januara sam došla kući. Radila sam onda na oporavku bez lopte, nije bilo odbojke do možda poslednjih mesec dana. Samo sam ponekad ubacivala u fitnesu, čisto da vidim gde sam u tom jednom pokretu, u kom imam problem. Osećaj se nije izgubio, sve je to isto. Ista lopta, isti teren. Kasnije sam dobila malo nade da to može da se sanira, postajalo je stanje pozitivnije. Sad ne bih odustala, makar ne dok ne dam baš sve što mogu da se oporavim. Ja sam takva i kroz sport uvek bila. Dam sve od sebe, pa ako ne dođem do rezultata, znam da sam uradila sve što sam mogla. A ako ne dođem do uspeha, a bila sam na 50 odsto – e to onda nisam ja. Bilo je teško, ali znate da sam uvek veliki borac bila...“.

Jedini Brankicin cilj bio je da zaleči povredu, ni o čemu drugom nije imala luksuz da razmišlja.

„Odbojka mi nije nedostajala kad pomislim na taj bol. To je bilo toliko, da sam mogla da odustanem odmah. A kada njega nema, onda vidim da je odbojka nešto što najviše volim, da je teren mesto gde se osećam najsigurnije. Daću sve od sebe, a ako se na kraju pokaže da stvarno ne mogu više i nastavi se mučenje i za mene i za druge, onda ću stati. Ja imam problem pod opterećenjem kad sam otvaram za smeč, a inače sam navikla da pucam mnogo lopti... Tako da može da se očekuje da odreguju mišići i nervi kad bude jači ritam, videćemo. Mnogo stvari utiče na tu povredu, ona je hronična već dve godine, pa ne očekujem da se desi čudo i da za dva dana sve bude u redu“.

(©Starsport)

Na Olimpijskim igrama prethodne godine i tadašnji selektor Zoran Terzić je rekao da je potpuno drugačija ekipa kada se izvuče tako bitan šraf... Stalno se vrtela priča o Brankici i njenom izostanku. I odbojkaški laici su znali koliko fali.

„Nisam svesna toga. Ljudi mi prilaze i govore, ali ja ne doživljavam tako. Hvala im na podršci. U tom trenutku je trebalo da igraju najbolje, a ja to sigurno tada nisam bila. Ne treba nešto da se sili, kada ne može. Nije mi bilo mučno da gledam sa klupe, , jer sam presekla da tako treba da bude. Kod mene je sve ili crno ili belo. Nema između... Što nije ni dobro, ali šta da radim. U tom trenutku je bilo najbolje. Ja znam da nisam mogla. Moja odluka je posle bila da propustim Evropsko prvenstvo. Sama sam to predložila, rekla sam da nisam spremna i poželela im svu sreću. Mislim da moje prisustvo ne bi pomoglo ništa“.

ŽENE SA 30 PLUS GODINA IMAJU VIŠE SAMOPOUZDANJA, SVE PRE TOGA SU DEČIJE IGRE

Brankicin povratak na teren, znači ujedno i novi početak u srpskoj odbojci jer je klupu preuzeo Italijan Danijele Santareli.

„Jeste malo nebično, ali moj pristup, ko god bio tu, i dalje je isti. Podjednaki su ljubav, motiv, želja... Znamo gde radi kao trener i kakve je uspehe napravio sa tom ekipom. Imamo normalnu komunikaciju, sve pozitivno. Drago mi je zbog njega i želim mu svu sreću. Isto tako, Zoranu želim sreću, gde god da bude. Putevi su nam se razišli, svako je otišao na svoju stranu, ali ti rezultati ostaju zauvek. Svi su navikli na njega jer je bio tu 20 godina, imali smo mnogo uspeha. Pravio je sjajne rezultate i sa našom generacijom, a i sa devojkama koje su tu bile pre nas. Videćemo šta će sada doneti srpsko italijanska kombinacija, može li da donese još nešto bolje – vreme će pokazati“.

Sada se na treningu više priča engleski, nego srpski...

„Nemam nikakav problem sa tim, ja sam obišla sve od Brazila do Kine. U nekim situacijama čak jezik nisam znala, ali to mi nije bila nikakva prepreka. Dok je volje i želje – sve je lako. Mi se na terenu razumemo, a ako slučajno nekom nešto nije jasno, ima ko da prevede“.

(©Starsport)

Neke saigračice su se oprostile, neke su se vratile, ima mnogo mladih novih nada...

„Bio je prelazni period još 2018. kada je otišla Tijana Malešević, pa je posle pauzirala i Jovana Stevanović, onda i Bojana Drča... Iz te moje ekipice je ostala samo Milena Rašić tada. Bude mi teško, ali prihvatim to. Ja sam naizgled stena, a unutra srce hoće da eksplodira. Ovo je nešto što volim i gledam da radim najbolje što mogu, posebno jer je u reprezentaciji osećaj drugačiji od svih drugih. Ko god bio u sastavu, borimo se, idemo dalje. Sad su došle i neke nove generacije, mogu i nas da podmlade“.

Mihajlovićeva je sada u reprezentaciji jedna od najstarijih igračica.

„Ima devojaka oko nas koje imaju potencijal, ali treba da znaju da je talenat samo mali procenat, da još mnogo stvari još treba da se poklopi. Nadam se da će istrajati u tome. Verujem da će dobrim radom doći do toga da mogu da preuzmu naša mesta i na najbolji način predstavljaju Srbiju“.,

Blistavih 12 godina Milene Rašić u najdražem dresu: Srce mi je puno, ništa ne bih menjala!

Brankica je u voljenom dresu već čitavu deceniju. Vodi poreklom iz Bosne i Hercegovine, tačnije iz Brčkog, a za Srbiju je zaigrala kao naturalizovani igrač. Sa njom se sklopila šampionska slagalica, pa su napravljeni istorijski uspesi...

„Ne verujem da je rezultat došao zbog mene. Ekipa i stručni štab su nekako kliknuli, gradilo se sve to godinama. Od 2015. je počeo taj sjajan period, sve je išlo uzlaznom putanjom. Krenulo je od Svetskog kupa u Japanu kada smo izborile plasman na Olimpijske igre, pa se samo ređalo. Bilo je dobro i više od 10 godine, ne bih da potcenjujem ničiji rad. Uvek se setimo i Vesne Čitaković, Anje Spasojević, Ivane Đerisilo. Svi smo mi zbog njih gledali utakmice još davno...“.

Ispostavilo se da su Mihajlovićeva i dres Srbije – dobitna kombinacija. Zajedno sa Majom Ognjenović, Tijanom Bošković, Milenom Rašić i ostalim saigračicama uspela je da napravi rezultate koji ostaju upamćeni za sva vremena.

„Za mene lično je bila prava odluka da dođem. U našoj kući se uvek gledala reprezentacija, u svim mogućim sportovima. Od malih nogu sam sanjala da ću zaigrati, ali nisam verovala da će se to desiti. Eto, stvari su se poklopile, Bogu hvala. Zajedno sa vaterpolom, odbojka je jedan od najtrofejnijih naših sportova, to mnogo govori o radu koji je uložen“.

(©Starsport)

Uvek kada je osvajala medalju, prvo je slavila u Beogradu, a onda u Brčkom...

„Ponosni su u Republici Srpskoj na sve što radimo. Osećam tu ljubav i na terenu, a i van njega. Ja ne volim o sebi da pričam, ne volim da se eksponiram i pokazujem. Ne zato što bežim od medija i mislim da sam neka zvezda, nego zato što volim nešto mirnije... Ali, zaista mi je drago što je taj deo RS krenuo na odbojku zbog Tijane Bošković i mene. Znate kakav je osećaj kada vam deca priđu pa kažu da su pisala sastav o vama, ili počeli da treniraju zbog vas. Deca su iskrena uvek i zato nema veće sreće nego da ste nekome primer, uzor za neke prave vrednosti u životu“.

Deset godina je prošlo od trenutka kada je 21-ogodišnja Brankica započela ovu reprezentativnu bajku.

„Prve godine su bila stresne, sad sam mirnija. Nije bilo lako doći na drugačiji teren 2012. godine, a sada već mogu da kažem da sam u Hotelu M u kome uvek odsedamo u Beogradu, kao kod kuće. Napunila sam 31 godinu i stvarno mislim da se sada osećam bolje u svojoj koži. Žene generalno sa 30 plus godina imaju više samopouzdanja, svesnije su nekih stvari, drugačije razmišljaju. Ono sve pre toga su dečije igre. Tako bih ja to opisala“.

Jelena Blagojević uz osmeh: Kod nas je tradicija da su uvek muškarci na klupi, možda će se nekad to promeniti

Zrelije godine donose i veći osećaj odgovornosti.

„U tim teškim i kritičnim situacijama na terenu imate više samopouzdanja... Svesni ste šta se od vas očekuje. To nekad nije dobro, jer kao mlad ne razmišljaš, samo dođeš i lupiš po lopti pa šta bilo. A sada je ipak malo drugačije. Ali, generalno ja sam oduvek maksimalno posvećena i danas dolazim na trening ranije. Dok ima ljubavi, sve je to slično“.

ZLATO NA OLIMPIJSKIM IGRAMA I DALJE NEOSTVARENA ŽELJA

U poslednjih deset godina odbojkašice su na najvećim takmičenjima osvojile zlato na SP, dva zlata, i po jedno srebro i bronzu na EP, kao i srebro i bronzu na OI. I posle svega toga, čini se da nisu svesne šta su zapravo napravile.

„Ja nikad nisam. Osvojimo medalju, euforija bude dva dana i ide se dalje. Sećam se koliko smo bile srećne 2016. kada smo uzele srebro na OI... Posle toga ja odlazim u Kinu da igram, i to kao olimpijski vicešampion. Međutim, s obzirom na to da su oni uzeli zlato, nije ih bilo briga ko je bio srebrni. Tada sam shvatila da sve ostaje iza i da odmah kreće novo dokazivanje. Tako je za sve u životu, isto traje i tuga i sreća. Čim završiš sa nacionalnim timom, okrećeš se klubu i pokušavaš da nešto napraviš“.

I pored prebogate kolekcije, postoje i neki neostvareni ciljevi.

„Želja koja mi nije ispunjena je osvajanje zlata na Olimpijskim igrama. Možda bi se desilo da sam igrala, možda i ne bi. Mnogo mi je žao što nisam mogla da pomognem, mada i bronza nije loš rezultata. Ne volim da naliziram i da gledam unazad. Bile smo svetski i evropski šampioni, nedostaje taj olimpijski tron... Sad je 2024. godina daleko, ko zna ko će igrati. Da izguram ovo Svetsko prvenstvo, pa ćemo za dalje videti“.

Jedna od omiljenih utakmica u reprezentativnoj karijeri je duel sa Amerikom na prethodnim OI. Zapravo možda i omiljena.

„Eto igrale smo i za svetsko zlato, ali ovaj meč u Riju je bio nekako najemotivniji mogući. Ostalo je za sva vremena. Kako smo se vratile i preokrenule, a gubile smo i u petom setu. Tu utakmicu ću uvek pamtiti, a i one izgleda“.

Sve te nezaboravne trenutke na terenu donela joj je odbojka... Ali, i još mnogo toga. 

„Drago što sam imala priliku da odem i u Japan, Kinu, Brazil... To je veliko bogastvo, svi trofeji i medalje na stranu, ali mogućnost da pričaš neki drugi jezik, da naučiš nešto, da sad kad odeš tamo uvek imaš koga da pozoveš. Ja sam i danas sa mnogo njih u kontaktu, drago mi je zbog toga. Mislim da sportisti brže i sazrevaju, na drugačiji način i gledaju, prosto da bi došao do uspeha, moraš da se posvetiš tome. Kada pokupiš iskustva iz različitig država, onda drugačije i razmišljaš. Ja mislim da sam na tom nivou napredovala. Jaoanci su strpljivi, ne može ništa da im se desi preko noći, imaju disciplinu, održavaju sale, čisto je i sve se zna. Kod Brazilaca je jak trening, euforija, lopta ne sme da padne, smeh i zabava. Lepo je doživeti i jedno i drugo. Mnogo mi je sve to pomoglo. Iako stvarno sve dobro nosim iz kuće, ali je dobro obogatiti vidike i sresti druge kulture“.

(©Starsport)

Trenutno Brankica ne zna gde bi mogla da nastavi klupsku odbojkašku priču.

„Hoću da budem spremna i zdrava, pa ću onda videti. Možda bih volela da se vratim u Tursku, blizu nam je, slični smo, nisu duga putovanja, a liga je dobra. Bila sam dva puta u Feneru, uživala sam, divni ljudi, prelepo iskustvo, mnogo drugarica koje su odande. Stvarno nijednu zamerku nisam imala...“.

S obzirom na to da je zagazila u četvrtu deceniju, već se nekad u mislima pojavi pitanje – šta posle?

„Pomislim, pa kažem daj da igram još koju godinu, pošto ništa drugo ne znam da radim. Kad je bila pauza, nedostajalo mi je. Sportisti su ipak u sistemu naviknuti na red, rad, disciplinu, zna se u ovo vreme ustaješ, jedeš, ideš na trening. Kad toga nisam imala prijalo mi je, ali i dalje mi je bila potrebna neka obaveza. Potrebno je da čovek radi nešto, da dan bude ispunjen, još nisam spremna da prekinem sa odbojkom“.

Samo da Brankica uspe da sanira zdrastvene probleme, pa će sve biti lakše... Već na SP u odlučujućoj utakmici pri rezultatu 15:15 u petom setu, svi se nadaju da će dizač kao opciju u zoni četiri ili šest imati baš nju.

"Volim da dobijem loptu tada. Ma i sa ovakvim stanjem – rekla bih digni meni. Ne znam šta bih opucala, ali bio bi poen. Sigurno“, uz osmeh je završila Brankica Mihajlović.

PIŠE: Miljana ROGAČ